Dan mrtvih

Koreni ovog praznika sežu u srednji vek: na inicijativu benediktinskih monaha u 10. veku postalo je uobičajeno da se tog dana vernici zajednički mole za duše umrlih. Kasnije je Katolička crkva zvanično uvrstila Dan mrtvih u liturgijski kalendar.

Iako prvenstveno potiče iz katoličke tradicije, običaj sećanja — odlazak na groblje, paljenje sveća, poštovanje pokojnika — danas je postao nadkonfesionalna tradicija u mnogim sredinama.

Dan mrtvih je vremenom prerastao ne samo u verski, već i u duboko ljudski praznik. Pored tuge i sećanja, on izražava i zahvalnost i ljubav: živima pruža priliku da u mislima ponovo uspostave vezu sa onima koji su otišli. Na grobljima se pale stotine sveća, čija svetlost simbolizuje besmrtnost duše i nadu da smrt nije kraj, već prelazak u drugi oblik postojanja.

U vojvođanskim mađarskim zajednicama Dan mrtvih posebno je svečan i dostojanstven događaj. Porodice često već na Svi svete odlaze na groblje, donose cveće — najčešće hrizanteme — i pale sveće na grobovima. Na mnogim mestima sa sobom vode i decu, kako bi učila o važnosti sećanja i poštovanja porodične prošlosti.

U narodnoj tradiciji sačuvani su i neki stari običaji. U pojedinim selima se nekada na sto ostavljala hrana i piće u čast pokojnika, „da ne ostanu gladni na onom svetu“. Vatra, svetlost i toplina takođe su simbolično bili prisutni: osim sveća na groblju, porodice su i u kući palile malu vatru kako bi „duše mogle da pronađu put do doma“.

U Vojvodini se na ovaj dan posebno sećaju i nevinih žrtava iz 1944/45. godine. U okviru centralnih komemoracija, članovi zajednice polažu vence u 10 časova kod spomen ploče na groblju u Čantaviru, u 12 časova kod bagremovog drveta u Bajmoku, a u 15 časova u Subotici, na Senćanskom groblju, kod spomenika “Ptica slomljenih krila”.