Nedostatak lekara u Srbiji - šta je uzrok i šta je rešenje?
Mnogi mladi lekari se posle fakulteta odlučuju da okušaju sreću u inostranstvu, a generalno se može reći da više vole da rade u većim gradovima nego na selu. Dr Florijan Lajko je ipak odlučio da radi u Opštoj bolnici Senta, gde se zaposlio pre dva meseca.
Dr Florijan Lajko, lekar opšte prakse: „Mogu da kažem da ta dva meseca protekla bez problema i da se ovde osećam veoma prijatno. Počeo sam da radim prvog marta, na ginekološkom odeljenju Opšte bolnice Senta. Radim sa odličnim timom koji mi pomaže u svemu, kako teorijskim tako i praktičnim znanjem.”
Među mladima je manje interesovanje za oblast hirurgije, pa se najveći nedostatak lekara oseti upravo na ovom odeljenju.
Dr Lehel Buranj, hirurg specijalista: „Trenutno na ovom odeljenju radi pet hirurga, ali dva su već dostigla godine za penziju. Osim toga, imamo dvoje mlađih kolega, od kojih je jedan već počeo specijalizaciju. Ako dakle ne računamo kolege penzionere, i onda su nam potrebna četiri hirurga, dakle imamo manjak kadrova.”
Pored postojećih lekara, na internističkom odeljenju Opšte bolnice Senta potrebno je još najmanje troje lekara specijalista.
Dr Aniko Berta Sabo, internista, kardiolog: „Trenutno su nam potrebna tri stručna lekara na odeljenju, s tim što je razlika u slučaju internističkog odeljenja to što opšti internisti koji završe svoju specijalizaciju takođe idu i na subspecijalizaciju. Očekujemo povratak mladih ljudi posle specijalizacije, ali nažalost ima mnogo pacijenata koji su na listama čekanja, pa apelujem na strpljenje. Čekamo povratak mlađih kolega koji će pomoći ne samo pacijentima, već i nama.”
Broj zaposlenih u zdravstvenim ustanovama utvrđuje se na način propisan zakonom. Shodno tome, u bolnicama se to određuje brojem kreveta, a u domovima zdravlja brojem stanovnika u određenom naselju.
Dr Beata Čaki, direktorka Opšte bolnice Senta: „U određenim oblastima gde se mladi prijavljuju, kada počnu da rade, ne možemo odmah da ih pustimo, već moraju da rade pod nadzorom. Nakon što odu na specijalizaciju, zavisno od oblasti, uče kontinuirano 4, 5 ili 6 godina, a nakon što se vrate potrebno im je i određeno iskustvo pored stručnog reda. Potrebno je dakle zadržati penzionisane lekare kako bi mogli da pomognu mladima i da im prenesu svoje iskustvo.”
Beata Čaki je dodala da se nada da će se u budućnosti sve više mladih lekara odlučiti da ostane kod kuće, i da će rado prihvatiti posao u naseljima poput Sente umesto u velikim gradovima.
