Peter Antalovič: Razgovor sa sobom
Sa pesnikom je u klupskim prostorijama VM4K razgovarala Timea Moger Lenert. Pesništvo Petera Antaloviča je duboko lično: to su slike urezane u granit, divna metafizika, tiho plakanje s druge strane zida, iznad golog krajolika diže se sumnja i u kovitlanju magle lica postaju prozirna. I kada nismo sami, i onda smo sami u redovima, i bez toga, verovatno, što bi uvek pronašli put koji nas vodi ka sebi. Jer sve postaje istinito, zbog toga što se nije dogodilo – između ostalog i ovo se može pročitati u pratećem tekstu knjige.
„Praktično, svaki moj tekst uklapa se u neki od ove tri forme. Prva je odnos prema društvu, pažnja okrenuta ka društvenim pitanjima, što smatram da svakako postoji u svima nama. Ako ovu dimenziju i ne posmatramo svesno, ali to je veoma važno područje našeg postojanja. Ono spoljašnje što je sa socijalizacijom, i u širem ili užem smislu povezano sa našim vaspitanjem, i to je jedna od bitnih stavki onoga što jesmo. Ima uticaja prema spolja, ali i prema unutra. Drugo područje, je vrlo intimna sfera, to je ciklus zavisnosti, koja se odnosi na najličnije polje, ali to ću sada i da negiram, i treci ciklus je upravo onaj razgovor sa sobom, kada sa parom, ili partnerom, ili kako god da ga nazivamo, ne postoji više ona privrženosti i ostaje samo ogledalo ispred čoveka i onda je to ogoljeno samoispitivanje“ rekao je Peter Antalovič, pesnik.
