Uvoz predstavlja ozbiljan problem za proizvodnju mleka u Srbiji
Mlekare su, zbog značajnog uvoza, smanjile količine domaćeg mleka koje otkupljuju. Zbog toga rad proizvođača već duže vreme nije isplativ. Mnogi razmišljaju čak i o gašenju stočnog fonda.
Da bi mleko sa farme stiglo do naših trpeza, potrebno je mnogo toga: odgovarajuća stočna hrana, veterinarske usluge, rashladni i muzni uređaji, električna energija i radna snaga – sve su to značajni troškovi za proizvođače. Rad poljoprivrednika otežavaju ne samo niske otkupne cene, već i nesigurnost otkupa, kao i velike količine uvoznog mleka i mlečnih proizvoda. Od države zahtevaju uvođenje zaštitnih carina, kako bi se smanjio uvoz mleka i mlečnih proizvoda i zaštitila domaća proizvodnja.
Trenutno mlekare preuzimaju samo 88 odsto mleka koje proizvedu domaći proizvođači, dok je plasman preostalih 12 odsto neizvestan. Poljoprivrednici pokušavaju da mleko prodaju lokalno, ali većina građana i dalje mleko kupuje u prodavnicama. U slučaju Mikloša Balaše iz Čantavira, tih preostalih 12 procenata iznosi čak 1.200 litara mleka dnevno, koje je gotovo nemoguće u potpunosti prodati, što dovodi do značajnih finansijskih gubitaka.
„Proizvođači sada ne znaju šta da rade – da li da smanjuju proizvodnju. Ali na koji način? Bilo je predloga iz mlekarе da smanjimo količinu hrane ili da zasušimo krave, ali to se ne može rešiti preko noći. Ako smanjim ishranu, izgubiću životinju. Ona će propasti, neće proizvoditi, neće ostajati steona, i iz toga će proisteći još veći problem.“
Izvor problema je u tome što na tržište stižu velike količine jeftinog uvoznog mleka i mlečnih proizvoda, što dodatno obara domaće cene i smanjuje potražnju za lokalnim proizvodima. Poljoprivrednici očekuju da će mlekare u narednom periodu preuzimati još manje mleka, što bi moglo dovesti do još većih gubitaka. Među proizvođačima iz severne Bačke ima i onih koji razmišljaju o potpunom gašenju proizvodnje ukoliko se situacija ne popravi.
Barnabaš Salma, proizvođač iz Šupljaka, izjavio je: „Cena je bila 58 dinara i 60 para, to je maksimalna cena, plus 19 dinara koje daje država kao premiju. To je utvrđena cena, ali da bi se dobila, mora se ispuniti svaki kriterijum – i za somatske ćelije, i za mikrobiologiju, i za aflatoksin. U stvarnosti nam odbijaju 6–8–10 dinara. Mi trenutno dobijamo 50 i po dinara, plus 19. Ne znam koliko je to dovoljno, pogotovo sada kada nam 12 odsto ostaje neotkupljeno. Situacija je veoma bezizlazna.“
Poljoprivrednici ostvaruju pravo na različite podsticaje, na primer po junici, ali se pitaju čemu ti podsticaji služe ako proizvedeno mleko ne mogu da prodaju. Smatraju da sama finansijska pomoć nije rešenje ukoliko ne postoji sigurno tržište. U takvim okolnostima, nastavak bavljenja poljoprivredom postaje sve neizvesniji.
