Video igre u odraslom dobu – hobi, sport ili štetna zavisnost?

Kako to može da utiče na decu, kakav doživljaj pruža odraslima, kako se može u zdravom okruženju baviti video igrama? Ekipa emisije „Javni poslovi“ istraživala je ovu temu.

Istorija video igara proteže se od sredine 20. veka. U to vreme nije svakome bila dostupna neophodna tehnologija. Za prve igre bio je potreban računar veličine dvokrilnog ormana. Prva video igra koja je puštena u prodajnu mrežu pojavila se 1971. godine. Od tog trenutka, zajedno sa razvojem tehnologije paralelno su se vrtoglavo razvijale i igrice.

Danas su video igre postale sastavni deo svakodnevnog života, podjednako okupiraju i zabavljaju i odrasle i decu. Veliki je izbor različitih žanrova. Postoje, između ostalog, akcione igre, igre veština, avanturističke  i  strateške igre. Sa širenjem video igara, nastala je i kultura gejmera. Gejmerima zovemo one osobe koje igraju video igrice ne samo kao hobi, već im je to postalo stil života.

Pojedinima se može učiniti da im je ova tema strana i da je svet gejmera daleko od njih. Međutim, ni u Subotici ne treba otići daleko da bi upoznali ljude koji se redovno bave video igrama. Odlučili smo da ih posetimo, da ih upoznamo kako bi dobili jasniju sliku o tome zbog čega su video igre postale toliko popularne.

Igre imaju moć da povezuju različite generacije, od veoma mladih do starijih. I odraslima mogu da donesu mnogo veselja, i oni su sposobni da se sa dečijim oduševljenjem i radošću bore, grade ili takmiče.

Čila Slacki se još u detinjem uzrastu preko oca upoznala sa svetom video igara. Glavom odrasle osobe sada drugačije misli o tome, ali ljubav prema igrama svakako se zadržala.

„Kod nas u porodici video igre su bile intenzivno prisutne, još u 90-tim godinama. Moj tata je bio taj koji je kući doneo SEGA konzolu. Brat i ja smo bili školarci, imali smo ograničeno vreme, a tata je od svog posla mogao da igra jako mnogo. S ponosnom kažem da je on bio prvi koji je do kraja odigrao Super Marija, dakle, od početka do kraja. Za brata i mene je to tada značilo:  Bože, i mi to hoćemo da isprobamo!, koliki je to doživljaj, jer se ulaže mnogo energije. Uvek sam se prema ovome tako odnosila da osetim svoje granice. Ako govorimo o vremenu kovid epidemije, tada  je bilo toliko mnogo vremena, da sam i ja tada formirala ovaj svoj računar, onda sam se malo više unela, pored toga što je od ranije to bilo prisutno u mom životu. Smatrala sam da to nije negativno, ako čovek oseti svoje granice, onda mnogo može da doprinese svojoj ličnosti, može do kraja da odigra neku dobru priču, da malo razvija svoje logičke veštine ili snalaženje u prostoru. Mislim da u mladom uzrastu doprinosi i vizuelnim sposobnostima. Ukoliko je neka video igra obrazovnog karaktera, onda mislim da maksimalno može da bude plus.“

Za mnoge su video igre samo forma razonode. Postoje, ipak, osobe kojima obezbeđuju i egzistenciju. Jedna od formi toga je strimovanje. Ljudi su u jednom trenutku shvatili da to kako oni igraju, zanima i druge igrače, i veoma rado ih gledaju, čak i plaćaju za to. Posetili smo igrača koji se još od detinjstva bavi proizvodnjom sadržaja.

Suština strimovanja je da ljudi u uživom prenosu preko interneta prate kako se igraju video igrice, i reaguju na dešavanja. Važan elemenat toga je i čet, razmena poruka, gde gledaoci posredstvom poruka mogu da komuniciraju međusobno i sa onim koji strimuje. Na taj način mogu nastati i zajednice.

Boglarka Babić je sa 12 godina napravila svoj prvi video, a proteklih godina bavi se prenosima uživo.

„Prvo je formirana grupa prijatelja i oni su se stalno vraćali, ali posle nekog vremena sam počela da primećujem da je sve više nepoznatih, koji su se vraćali nakon jednog ili dva strima, i kažu, „Helo“, „Kako si“, „Šta se radi“ i slično. Mislim da je kod strimovanja najvažniji deo čet, odnosno grupa, zajednica koja je tamo, jer jedna stvar je da sam ja tamo, kao strimer, ali ako nema četa, ako nema sa kim da komuniciram i napravim produktivan strim, onda mislim da taj strim nije tako dobar.“

- Da li bi u budućnosti želela da se razvijaš na ovom polju? Da li možeš da zamisliš da se konkretno ovim baviš za egzistenciju, odnosno da li ti to može značiti sigurnu egzistenciju?

- Mislim da svako, ko je bar malo otvoren prema ovome, može jednostavno da kreira sebi egzistenciju od ovoga. I ja posle škole, čim završim  učenje, volela bih sa ovim da se ozbiljnije bavim. Naravno, na početku ne celo vreme, već tokom popodneva, uveče da strimujem pomalo, i onda to može biti neki dodatni posao.“

Mnogi smatraju da se video igre odvijaju tako da ljudi sede kod kuće, između četiri zida ispred računara i pritiskaju dugmiće. Međutim, ovde je reč o mnogo toga više, jer je i zajednica izuzetno važna u ovome. Upravo zbog toga se i formiraju ekipe, a onda mogu da se održavaju i takmičenja. Video igre se na određenom nivou mogu smatrati i sportom. Osim toga, i u Subotici postoje ljudi koji se bave e-sportom i organizacijom ovakvih događaja, i mi smo posetili jednog.

E-sport je sportska grana koja se dinamično razvija. Danas se već mnogi na profesionalnom nivou bave video igrama, a i u Srbiji je to sve popularnije. Ekipe koje formiraju zajednicu svakodnevno vežbaju, mentalno se pripremaju, smišljaju strategije. Širom sveta održavaju se međunarodna takmičenja koja mogu da popune čitave stadione.

Robert Perlaki, šef prodavnice: „Što se nas tiče, učestvovali smo na takmičenjima pre 2019. godine, u vremenu pre pandemije, onda su veoma jednostavno funkcionisala ova takmičenja. Nastupili smo više puta i u inostranstvu, imali smo i svoju ekipu, i postigli smo lepe rezultate. Potpuno je tako funkcionisalo, kao neka tradicionalna sportska disciplina. I ovde je tako da je potrebna vežba, saradnja, priprema, i ovde ima stresa, i ovde ima treme pred pripreme. Postoje veoma dobre ekipe. I danas u Srbiji postoje ekipe e-sporta, koje učestvuju, dosta uspešno, na međunarodnim takmičenjima.“

„Kada su deca u pitanju, mogu se postaviti brojna pitanja u vezi njihovog zdravlja. Kakav odgovoran primer roditelj može da pokaže, kada je reč o video igrama, a da nema negativnog uticaja na razvoj mlade ličnosti?

- Kada je reč o igrama, neka postoji doslednost. Ne branimo, ne podstičemo, već dogovorimo, da će jedan sat igrati i onda je dosta. Tu se gradi i poverenje. Kod mog sina je tako funkcionisalo, kada je bio mali, onda smo se dogovorili, sat vremena, pola sata, i slično. Prepustio sam mu, ali sam posmatrao da li će se pridržavati vremena. Kada je poštovao vreme, onda sam ga tako nagradio da je i narednog dana mogao da igra, ili je za vikend dobio dodatnih pola sata. Dogovorili smo se oko toga da i kada nisam tamo, i onda će se pridržavati tih pola sata, i to i danas funkcioniše. Decu treba posmatrati kao partnere jer očigledno im je ovaj svet video igara veoma važan.“

Oko video igara roje se brojna pitanja. Da li je to zavisnost? Hobi ili stil života? U slučaju dece kakvog uticaja mogu imati na razvoj njihove ličnosti i koja je odgovornost roditelja na ovom polju. Sa tim u vezi pitali smo psihologa.

Agota Pap smatra da je veoma važno da roditelji video igre u dečijem životu postave u odgovarajući okvir. Psiholog kaže da roditelj treba da odredi koliko vremena dete može da provede ispred ekrana. O tome su nastali brojni naučni radovi, koji po uzrastu određuju koliko igara se preporučuje deci.

„Veoma je važno znati zbog čega se stvara zavisnost, ukoliko govorimo o zavisnosti. Ukoliko je reč o izbegavanju problema ili njihovoj obradi i doživljaja uspeha u svetu video igara, onda u tome postoji jedan dobar deo i jedan manje dobar deo. Dobro je to što može da doživi da je u nečemu uspešan, spretan, talentovan, bilo kroz savladavanje jednog nivoa, ili sakupljanju poena, ili pribavljanju posebnih platežnih sredstava u određenoj igrici. Tu može biti i lažne pouke, jer ove uspehe bi trebalo tako postići ako bi ih mogli preneti i u stvarni život, i tu ih ugraditi. Ono što je jako važno jeste kako funkcionišu moji socijalni kontakti. Da li bežim, jer u stvarnosti nemam dobre socijalne veštine, ili sposobnost da se uključim i pronađem sebi prijatelje, drugare za igru, ili stvarne prijatelje prenosim pomalo u virtuelni svet, odnosno i obrnuto može da se dogodi, da onog koga tamo upoznam, kasnije ga sretnem i u stvarnosti.“

Agota Pap smatra da je važno da roditelji imaju dobru komunikaciju sa detetom o tome šta se dešava u tom prostoru i u svetu gde oni nisu prisutni kao roditelji. Neka se informišu i razgovaraju o tome šta voli u određenoj igri, koje karaktere, šta ga podstiče. Ukoliko roditelji to dobro iskomuniciraju, to može da ima i uticaja na izgradnju kontakta, a pomaže i razvoju dečije ličnosti.